„Хоћу да живим тако да би у историји светске књижевности о мени писало два реда.“ (Брјусов)

Валериј Јаковљевич Брјусов (1883-1924), познати руски песник и један од најзначајних књижевних теоретичара у Русији, рођен је у Москви у богатој породици трговаца прогресивно-демократских политичких уверења. Био један од оснивача руског симболизма и један од највећих имена овог књижевног правца. Важи за најсвестранијег писца свог времена и једног од  најбољих версификатора и познаваоца песничке форме почетком двадесетог века. Поред поезије, писао је драме и приповетке. Важио је и за одличног романописца. Био је оснивач и уредник неколико књижевних новина. Под утицајем француских симболиста, објављује три броја зборника „Руски симболисти“, због чега је био под жестоком критиком „старе школе“ руских писаца који су се држали традиционалних оквира и норми у књижевности, називајући га „безобразним и смешним бунтовником“. Ипак, Брјусов не одустаје и критике га не ометају да постане вођа, теоретичар и организатор симболизма у царској Русији. Под његовим утицај долазе Андреј Бели и Александар Блок, што показује да је пут којим је кренуо био плодотворан, посебно имајући у виду значај Белог и Блока у руској књижевности. Брјусов, као један од првих урбаних песника Русије својом вештином успева да унесе нову димензију стиха тако што ће мерење у месецима и сатима заменити мерењем тренуцима. Стихови из збирки  „Tetria vigilia” (1900), “Urbi et orbi” (1903) и „Стефанос“ (1913), доносе му велика признања јер у њима пева о граду, будућности, напретку технике, о фантастичном, о свему што је значајно одударало од времена у коме је стварао.

Као приповедач, Брјусов не наилази на наклоност књижевних критичара, посебно представљањем у два зборника, „Земљина оса“ (1907) и „Ноћи и дани“ (1913). То се догодило баш на врхунцу његовог песничког стваралаштва, јер тадашња руска књижевна критика није имала воље да прихвати његову прозу као равноправну са његовом поезијом. Песник Александар Блок, пишући о прози Брјусова, знао је да ускликне: „Необична, запањујућа и чаробна књига!“ То је била једна од ретких позитивних критика. Многе критике су биле пуне предрасуда и увреда, рецимо, утицајни књижевни критичар Г. Чулков приповеткама Валерија Брјусова пориче „сваку уметничку вредност…“

 Из данашње перспективе, познаваоци дела Валерија Брјусова махом закључују да је он као приповедач био сасвим другачији и изнад свог времена. Ради се о једном књижевном иноватору, за кога критика тадашње епохе није имала слуха.

Валериј Брјусов

Према писању књижевног преводиоца Петра Вујичића, сам Брјусов је био свестан својих настојања. Још 1890.године, Брјусов избацује све карте на стол и записује: „Ја  не могу писати онако како су писали Тургењев, Мопасан и Толстој. Ја нашу форму романа сматрам низом разноликих образаца. Мени је смешно да вучем на конопцима своје марионете, да их силим да обављају различите покрете, само да би читаоци из тога закључили: а значи у њега (јунака) постоји такав карактер.“

Валериј Брјусов је као песник добио заслужено место у руској и светској књижевности, међутим, Брјусов као приповедач и романописац  дуги низ деценија је био запостављен. Та неправда биће отклоњена тек крајем седамдесетих година прошлог века, када се у Русији и свету родило накнадно сазнање да је Брјусов био мајстор приповетке, а његов роман „Огњени анђео“ односи титулу “једног од најоригиналних дела романескне прозе...“ (П. Вујичић). На нашим просторима, приповетке Валерија Брјусова први пут се појављују у збирци „Маморна глава“ (ИП Глас, Бањалука) 1985. године. Познати књижевни преводилац Петар Вујичић преводи и најпознатије књижевно дело Брјусова, „Огњени анђео“, за београдску Просвету 1990. године. Истоимено дело се након тога објављивало у више издања у режији неколико домаћих издавача.

У каснијим годинама живота, Валериј Брјусов се окреће традицији, углавном Пушкину, и више у његовим стиховима нема оне свежине коју је имао као млад песник. После Октобарске револуције 1917, веома је слављен и поштован, мада никада није прихватао идеологију бољшевика и револуционарне методе освајања власти. До краја живота је радио у културним институцијама Совјетског Савеза, обављајући низ одговорних дужности.

На крају треба нагласити и то да је Валериј Брјусов имао кључну улогу када је у питању књижевни жанр фантастике. Елементи фантастике су присутни у скоро свим његовим приповеткама, као вид психоаналитичке студије по разним питањима, и то почетком двадесетог века када је психоанализа била тек у повоју и лагано продирала у књижевна дела.  Баш у то време Брјусов постаје „ваљан настављач једног Едгара Алана Поа, кога уосталом, истиче међу својим узорима…“ како је једном приликом навео П. Вујачић.

Приредио: Душан Опачић