Лазар Липоткин

У руској анархистичкој литератури национално питање је врло мало развијено. Чак је и Петар Кропоткин, најбољи анархистички теоретичар који је много година свог живота посветио развијању идеја комунистичког анархизма, посвећивао врло мало пажње овом питању. Са изузетком неколико чланака на ову тему, писаних у различитим периодима, у својим бројним радовима мало се дотиче националних проблема. Нека размишљања и идеје Петра Кропоткина о националном питању могу се наћи у неким његовим књигама и памфлетима, али он није написао посебно дело о овом питању.

Кропоткин решавању националног питања приступа са становишта комунистичког анархизма. Он топло поздравља жељу свих потлачених народа, па и оних најмањих, за националним препородом. Он сматра да сваки корак потлаченог народа који води ка буђењу његове народне свести олакшава пут истинске међународне заједнице људи.

Петар Кропоткин разликује два концепта националног идентитета: „национални“ и „господски“. На примеру из историје он показује како су словенофили и народњаци, на истим претпоставкама, у својој даљој еволуцији дошли до сасвим супротних закључака: словенофили, остајући народ господске класе, од своје националне вере стварали су само нову подршку самодржављу и православљу. У међувремену, народњаци, спојивши се са потлаченим радничким масама и прожети њиховим погледима и идејама, постали су експоненти националног идентитета и настојали да уведу идеале руског комуналног сељаштва у међународни живот народа. . „Национализам“ словенофила, као присталица господске класе, постао је упориште реакције и шовинизма, а „национализам“ народњака, као бранилаца ослобођења потлачених сељачких маса, био је прогресивни фактор у том процесу ослобођења радног руског народа.

Петар Кропоткин сматра да упознавањем потлачених народних маса са модерном културом, њиховим свесним уласком у историјску арену, национални покрет међу потлаченим народом не опада, већ, напротив, добија јачу подршку у масама. Несвесни национализам масе, раније изражен у отуђењу од свега страног, сада је замењен свесном жељом за националним препородом. Ова жеља сада обухвата најшире слојеве потлаченог народа, и том жељом нису обухваћени само буржоазија и интелигенција, већ у све већој мери и раднички слојеви, укључујући и најнапреднију и најреволуционарнију класу – пролетаријат. Али ово јединство националних тежњи радничких маса и буржоаске класе само је привидно: док наизглед теже истом циљу – националном ослобођењу – пролетаријат и буржоазија потлачених народа схватају га потпуно другачије. Буржоазија тежи само националном препороду, док пролетаријат тежи националном и социјално-ослободилачком покрету, исправно верујући да ће до препорода сваке националности доћи тек после њеног социјалног ослобођења. Ова разлика у схватању идеје националног ослобођења је од одлучујућег значаја за Кропоткина и његов став према националном питању.

Према ставовима Петра Кропоткина, главни значај националног питања је у његовом темељном, социјалном решењу, јер национално питање не могу решити потлачени народи без њиховог социјалног ослобођења. Суштина националног питања сада, када се из локалног и домаћег претворило у питање међународног, па и светског значаја, састоји се управо у борби потлачених народних маса против националне експлоатације и политичког поробљавања од стране владајуће буржоазије. Наравно, овде се не ради о томе да буржоазија једне националности побеђује или може да победи буржоазију друге националности у конкурентској борби или империјалистичком рату, већ да владајућа буржоазија угњетава радничке масе, и угњетавањем и експлоатацијом ових маса, гура их на борбу против империјализма и чини их савезницима социјалне пролетерске борбе. Главна тачка националног питања је, дакле, део народноослободилачког покрета и коначно решење овог питања везује се за социјалну победу радног народа.

Овај став Петра Кропоткина је историјска истина. Познато је да су многе регруте револуционарне војске попуњавали напредни елементи потлачених националности: Пољаци, Јевреји, Летонци, Јермени, Грузијци. Познато је и то да целокупна русификаторска политика царске владе није довела до циља: није успела да утисне руско национално осећање и званични патриотизам код потлачених народа. Напротив, ова политика је у њима пробудила најжешће непријатељство према русификаторима и приморала их да се још жешће боре за очување свог националног лика. За оне од њих који су задржали жељу за националном и политичком самосталношћу, попут Пољака, поново се пробудило заспало осећање мржње. Исти осећај се јавио и код оних народа који су желели да сачувају бар ограничену некадашњу слободу. Све потлачене националности одувек су имале снажно развијено осећање симпатија према свакој врсти супротстављања „својој“ држави, а у њима је, у исто време, постојала посебна симпатија према оним револуционарним партијама које су захтевале замену савремене присилне централизоване државе идејом слободне, добровољне заједнице и федерације народности.

Сада, после светског рата и револуција у Европи, све је очигледнија жеља потлачених националности и такозваних националних мањина за самосталним, аутономним животом. Велика руска револуција 1917. прогласила је принцип федерације националности и дала потлаченим народима право на самоопредељење.

Савремени догађаји нас воде ка децентрализацији држава и федерацији националности. Јасно је да то није коначни идеал, преко којег потлачено човечанство неће ићи, али није у супротности са основним идејама анархистичког учења о аутономном и федералном животу народа, већ је, напротив, у потпуном складу са главни принципи анархизма. И с тим у вези, морамо се надати да ће потпуно решење националног питања бити постигнуто не без утицаја анархистичких идеја Петра Кропоткина.

Изворник: «Дело труда» (апрель-май 1932 г.). С. 13-15.

Преузето са: https://akrateia.info/petr-kropotkin-i-natsionalnyi-vopros/

Превео с руског Владимир Коларић