Бурму његову ја носим дрско!
‒ Жена – у Вечности, не на папиру!
Исувише му је лице уско
Налик рапиру.

Уста немих углови надоле,
А обрве су му болно-предивне.
У лицу се трагично слиле
Две крви древне.

Нежан ко нежна младица прва.
Два ока прекрасно-бескорисна!
Под раширеним крилима обрва –
Два су бездана.

У његово име витештву сам верна,

-Свима, што без страха живите и мрете! –
Такви – у судбоносна времена ‒
Станце слажу – и главе им с пања лете.

Препев: Виолета Бјелогрлић

Редакција Шраф