Drage kolege pesnici, ne znam smem li vam se obratiti sa “kolege”, ali hrabrost me je danas posetila, pa rekoh da njeno prisustvo iskoristim. Sve dok budete pravili paralele između mladih pesnika i njihovih uzora, pri tome uzdižući sebe, kao da ih vi nikada niste imali, nego ste izmislili toplu vodu; sve dok budete citirali i na svakoj promociji pominjali Miku Antića, Dušana Radovića, Desanku Maksimović, čika Jovu Zmaja, Duška Trifunovića i sve one pesnike čije reči znamo naizust, nećemo imati neku drugu Desanku, još jednog Miku, novog Duška. Našim velikanima jeste mesto u svim bibliotekama i svim domovima, ali vašim malicioznim pohvalama nema mesta nigde. Znate li vi gospodo, koliko mladih ljudi piše, ali nikada ne objavi knjigu iz straha da će naići na vašu osudu, nemilosrdnu kritiku, pogrde i podsmevanje? Svako njihovo delo ostaje pokušaj baš kao u pripoveci Radoja Domanovića “Mrtvo more” kada ni mladi pesnik, ni naučnik ne uspevaju da se dokažu, jer su njihova dela već unapred osuđena na propast “jer to kod nas ne može da bude”. Da li vi sebe zaista smatrate toliko nadarenima, školovanim, uspešnim, bogom danim, kada sebi dopuštate da ironično kažete da se knjiga za decu piše za jedno popodne, a pri tome i niste pisac za decu? Ili možda i jeste ali niko nije ni čuo za vas. Uspavajte malo tu sujetu, jer ako sebe smatrate izuzetnim, onda vam mlađi ne mogu biti konkurencija. Ovo naše nebo je toliko prostrano, da ispod njega dišu razni čitalački ukusi, koji međusobno uopšte ne moraju da se dodiruju. Što bi značilo da vaše delo ma koliko vredno divljenja i nagrađivano bilo, gle čuda ne mora,a verovatno i neće svima da se dopadne. A kad smo već kod nagrada, ima i tu po koja reč da se kaže. Većina priznanja se deli po principu babe i stričeva ili “ja tebi serdare, ti meni vojvodo”, što dokazuje utemeljenost bahatosti i bratije u našem društvu, pa nagrade idu iz ruke u ruku, pri čemu su ruke uvek iste. Koristoljublje i samoljublje se toliko ukorenilo u kulturu i umetnost da se nama običnim smrtnicima pomera tlo pod nogama. Možda zato što sa obe noge stojimo na zemlji. Hajde malo te noseve kojima oblake parate, zabodite u štivo ljudi koji poeziju i prozu dišu i žive. Učvrstite njihov nesiguran korak kojim pokušavaju da kroče u svet književnosti. Postanite učitelji, a ne kritičari. Ugledajte se makar po tome na svoje kolege koje i sa više iskustva i objavljenih knjiga rado prihvataju
mlade, darovite ljude i pomažu im ukazujući im na greške savetima. Dozvolimo da se ovo književno more zatalasa, jer more kroz talase diše, pa što ne bi i književnost.

Bojana Stupar


Tako su proticali dani mirno, nečujno, tromo, dok se jednog dana ne poremeti ravnoteža društvene harmonije. Mlad jedan čovek izda na javnost zbirku svojih pesama. Pesme su bile lepe, pune dubokog, iskrenog osećanja i ideala. Celo društvo dočeka knjigu s negodovanjem. Niko je nije čitao, niti je hteo čitati; ali kome god dođe do ruku, odmah napravi lice kiselo, preturi listove, na dvatri mesta i propipa listove kao da gleda kvalitet hartije, odgurne knjigu od sebe kao kakvu najodvratniju stvar na svetu, okrene s prezrenjem glavu na drugu stranu i izgovori jetko: – Pesme?!… Koješta!…

Radoje Domanović – Mrtvo more

List za kulturu i društvena pitanja „Šraf“
Br.1
jun 2020.