Ako sam ja, recimo, profesor književnosti u nekoj od srednjih.
Režiram pozorišne komade po delima znanog nam književnika. Dobijam nagrade, aplauze, putovanja razna… A ovaj svet je svakako pozornica velika, „farma životinjska“, prodavnica zabave. Hoću li se u nekom trenutku zapitati, da li je možda nagrada velikom geniju bila sama spoznaja čovekova sklopa, sve njegove mane, okrnjeni komad jedne nadasve devijantne slike sa detaljima skladno uklopljenim. Spoznaja društva u kojem častan pojedinac krvari. Spoznaja mehanizma, svih njegovih poluga moći, zamki, načina izrabljivanja nejakih. Da li su puška i rov bili logičan sled, početak i kraj puta na raskršću punom bespuća. Pa i sama dela, kao rezultat dubljeg traganja, analize. Ili je i sam genije trebalo da zgrabi lovu, zahvalan i zadovoljan, bogu i ljudima na takvoj mu ukazanoj mogućnosti. Da li bi ga tako što činilo srećnim, manje nesrećnim…
Hoće li ova deca koja uče preko potrebnu, za život neophodnu glumu, postati obična marva. Poput roditelja svojih, ustupiti svoju slobodu, za kakvu poziciju, u narodu poznatiju pod „državno jasle.“ Ili će ipak neko sačuvati plamen u srcu, žar u pogledu, ostaviti trag nade u vazduhu. Za neka možda buduća pokolenja.
A i nije tako teško obvladati veštinom glume, ipak je to samo zanat. Međ` obične ljude, toliko je onih sa vrhunskom simulacijom, začudilo bi i najpronicljivije. Ali niko ne bi da glumi u „beogradskom dramskom“, u realnom životu sa ovakvom veštinom i bilo kojim zvanjem uz nju, dobitak je puno vići. Pa i sama publika, ona koja aplaudira, zar među njima nije najveći broj onih koji ništa ne razumeju, onih čije mane pomenuti um podvlači. Onih koji i sami daju doprinos glumom, aktivisti. Pasivni u kreativnom, bučni po potrebi. Različiti profili ništavnih, bezličnih, sa ojačanim nagonom za destrukciju, egoizmom, egocentrizmom.
Na kraju svega, što se to mene tiče. Mogu se čiste savesti pridružiti onima koji se različitim delima velikana, a koje je uprkos svemu čovečanstvo iznedrilo, dive iz svojih toplih soba. Za razliku od njih, ja bar razumem dela velikih, svet u kojem gmižem na neki sebi svojstven način. Iz svoje udobne fotelje posmatram, despotski, sve te marljive, podređene, unapred otpisane, za egzekuciju novu spremne. I sad` ću da viknem pred svima:
„I šta me se tiče da li je privid ispred ili iza zavese, ko su glumci a ko statisti, ako je istina iza zida. A glavom o zid ne mogu. A i što bih?!“
Ili ću ipak probati da razumem, ne osuđujući unapred. Saosećajući sa teretom koji nosi svak`pojedinačno, trpeći pritom poniženja razna u ovom konfuznom, evolutivnom društvu.
Možda me ipak okolnosti oblikuju za neki novi, građanski, klasni front.
Možda baš tebe probudi jutro nadolazećih godina, dodeli ti teret, ulogu koja obavezuje, podrazumeva život po meri čoveka.

Saša Miljković

Odlomak iz rukopisa „Veteran“

Autor teksta je frontmen benda „Razočarenje“ (Lebane) i ratni veteran.