Dečije duše

Starim sokakom lutamo
pored kuća beživotnih,
oronulih grobnica
iz kojih se katkad
utvarna vika čuje
i tera nas odatle,
plaši nas
pretvorene u mačku
koju voleli smo
pored toplog ognjišta
kad smo bili deca,
živa.

Ples senke

Vetar silazi
i ispija me,
od mene gradi stanište
za grabljivice,
od srca nebesko pojilo im pravi.
Sa njega kaplju
krvožedne kapi kiše
po kojoj senka pleše
uz uzdahe onih
što za života
oazom smrti hode.

Zoran Antonijević